U jednom od svojih predavanja kanadski  doktor Gabor Mate objašnjava uticaj stresa na razboljevanje ljudi.  Iskustvo iz njegove bogate prakse pokazalo je da je najveći faktor rizika za oboljevanje zapravo naša automatska i kompulzivna potreba da brinemo o emotivnim potrebama drugih, dok istovremeno ignorišemo sopstvene. Zatim, navodi našu rigidnu identifikaciju sa obavezama i odgovornošću koju stavljamo ispred sopstvenih potreba. 

U bolest nas uvode i zablude da nikoga ne smemo da razočaramo i da smo lično odgovorni za to kako se drugi ljudi osećaju i konačno patološka ljubaznost i finoća, koje često potiskuju našu zdravu ljutnju, a ona je esencijalno važna za preživljavanje. Zdrava ljutnja je ona koja štiti naše granice, a nakon toga nestaje. Za razliku od nje, nezdravu ljutnju i bes prepoznajemo po tome što nastavlja da raste nezavisno od stimulusa spolja i posledica je okinute stare traume.

Dve su bazične potrebe koje čovek teži da zadovolji. Prva je potreba za bliskošću i ona je presudna za ljudsko preživljavanje. Druga je potreba za jedinstvenošću, autentičnošću u izražavanju, što pre svega podrazumeva da znamo šta u dubini svoga bića osećamo i da naučimo da reagujemo u skladu sa tim. Bolest dolazi onda kada se oglušimo o svoje emocije i kada prestanemo da budemo ono što jesmo.

Kada kao deca ne dobijemo potrebnu pažnju, počinjemo da je privlačimo kao odrasli, tražeći tako ljubav. Kada želimo da vredimo upoređujemo se sa drugima. Ako nismo bili priznati i viđeni poželećemo da impresioniramo druge, ako se nismo osećali važnima, možda odaberemo profesiju koja će nam to omogućiti. Svi zahtevi koje imamo od sebe samo potiskuju naša osećanja. Veoma je zahtevno i teško da igramo uloge jer je uvek u pozadini strah, a biti u strahu znači biti pod stresom. Svake sekunde naše emocije utiču na našu fiziologiju. I zato je važno da damo sebi mogućnost da donosimo sopstvene odluke, da pogledamo u svoj život, svoje obrasce i dinamiku i budemo dovoljno hrabri, otvoreni, radoznali, bez osude prema sebi i postavimo sebi važna pitanja, da razumemo kako se osećamo i da učinimo ono što je možda i najvažnije, a to je da se ne trudimo da budemo ono što nismo. Kao što je uloga imunološkog sistema da izbaci ono što je toksično, a da zadrži samo dobro i korisno, tako i mi treba da se oslobađamo svega što nam ne služi, da osvestimo svoje emocije i potrebe,  transformišemo ih i iscelimo. I zato, upoznajmo ko smo i budimo ono što jesmo.